Захваљујући кинеском вођству и руској подршци, Шангајска организација за сарадњу израста у регионалног субјекта који буди појачано интересовање и опрез у Вашингтону и Бриселу. Иако су многи западни аналитичари пре неколико година истицали да се ради о међународној организацији кратког трајања коју ће прогутати супротстављени национални интереси њених стожерних држава, испоставило се да државе – чланице ШОС заправо продубљују своју сарадњу из године у годину, посебно на два значајна поља: безбедносна сарадња и енергетска питања.

Након што је 2001. године терористичка мрежа Ал Каида извршила напад на зграду Светског трговинског центра у Њујорку и Пентагона у Вашингтону, администрација председника САД, Џорџа Буша, идентификовала је глобални тероризам и појединце, групе и државе (такозване “државе – лупежи“) које га планирају, изводе или подржавају као главне непријатеље Америке у 21. веку непријатеља. Бушова доктрина, настала као амерички одговор на новонастале околности, представљала је непосредну поруку државама које толеришу или помажу тероризам, али се посредно односила и на “неутралне“ силе :

“Излажем доктрину (да) ако скривате терористу криви сте колико и он; ако храните или кријете терористу криви сте исто колико и они који су дошли и убили хиљаде недужних Американаца.“

“ Али све државе, ако желе да се боре против тероризма, морају нешто да учине.  Током времена биће важно да државе знају да ће се сматрати одговорним за неактивност. Или сте са нама или против нас у борби против тероризма“.

Ове претње су добро чули и Москва и Пекинг, као и остале чланице ШОС. Истовремено, гнев Вашингтона је требало искористити за преусмеравање америчке пажње и притисака са сопствених унутрашњих горућих питања (Чеченија и Тајван) на област у којој је сарадња могућа и при том искористити нову ситуацију у светској арени за консолидацију властитих редова и предах у даљем надметању. Тако је Русија омогућила несметан прелет авијације САД над делом своје територије као и логистичку подршку америчкој армији, док је у Киргистану изнајмљена ваздухопловна база Манас, а у Узбекистану успостављена војна база К2. Парола борбе против тероризма и сарадње у том подухвату између САД, Русије и Кине чини се да су представљали заједничкз тачку која је брисала дотадашња неслагања између светских сила.

Но, стабилан договор се гради на компромису, који је резултат игре жртвовања дела интереса да бисте добили нешто заузврат, а у основи споразума усађена су очекивања његових страна. Очекивања САД сигурно нису била да ће се после објаве рата тероризму сада напињати да се извуку из авганистанског живог песка. Њихов циљ је био “извоз демократије“ у Ирак и Авганистан и заузимање залеђа у региону са значајним стратешким могућностима и богатом енергентима. Руски и кинески циљ је био посве другачији: усмерити америчку пажњу на другу страну и добити carte blanche за обрачун са сопственим сепаратистима. У том светлу треба посматрати и привидну широкогрудост са којом су државе Централне Азије дочекале америчке базе и омогућиле снабдевање коалиционих снага у Ираку и Авганистану.

Када су Русија, Кина и њихови партнери из ШОС увидели да Американци смерају да пусте своје корење у региону кроз установљење “стабилне и демократске власти“ у Ираку и Авганистану, и да намеравају да шире сличне институционалне обрасце на постсовјестки простор подршком прозападним снагама у Украјини, Грузији и Киргистану, сарадња је почела да се окреће од узајамне сарадње и уздржавања ка  прикривеном супротстављању и опструкцији. Најпре је Узбекистан објавио затварање америчке базе К2 2006. године, а потом је Киргистан наговестио могућност затварање базе Манас. У исто време, Русија и САД су започеле да размењују све оштрије речи око питања Косова и Метохије, а потом и односа према Ирану и ракетном штиту који су Американци објавили да намеравају да поставе у Пољској наредних година. Не треба заборавити да је посипање соли на америчку рану знатно олакшано неуспехом на стабилизовању унутрашњих прилика у Ираку и повећаној нестабилности у Авганистану.

Државе – чланице ШОС су на самиту у Астани, Казахстан, донеле су Декларацију која је отворено позвала САД да прецизира датум до када намерава да користи закупљене базе:

“Ми подржавамо и наставићемо да подржавамо труд међународне коалиције која спроводи антитерористичке операције у Авганистану. Данас примећујемо позитивну динамику у стабилизацији политичке прилике у Авганистану (…) Државе чланице ШОС сматрају потребним да уважене чланице антитерористичке коалиције поставе коначни рок за привремену употребу горенаведених инфраструктурних објеката и останак њихових војних контигената на територији држава чланица ШОС“.

Изгледа да се Буш у својој унилатералној политици прерачунао и заборавио да сила ипак не игра једину улогу у међународној политици, већ да се поједине ствари заснивају на координацији, сарадњи и кооптирању. При том је необузданим заговарањем ширења демократије у Централној Азији нарушио плодоносну сарадњу са кључним играчима у региону, пре свега Русијом и Кином, што је учинило да позиција САД постане неизвеснија него на почетку војне кампање почетком деценије. Неспремност на преговоре са непријатељским снагама, нагласак на сили, надменост у односима са савезницима и партнерима и надасве слепо прихватање и примена ригидне идеологије, постали су ознака америчке спољне политике и тешко бреме кога ће нова администрација морати што пре да се ослободи, или да га бар прекрије привлачнијим перјем. Манас је само опомена да америчка слабост изазива тежњу код супарника да што више отежају позицију САД, односно, нагони их да се понашају у складу са системом равнотеже снага, тако што ће заједничким снагама, латентно или отворено, и кад год су у позицији, ограничавати или умањивати способност Анерике да истраје у региону.

М.П.

Последњих месеци у светској јавности кружи, попут неког баука, синтагма “светска економска криза“. Септембра прошле године, хипотекарне банке у САД започеле су спиралу економске и финансијске неизвесности на светским тржиштима одобравањем кредита физичким и правним лицима често без провере њихове могућности да отплаћују преузету обавезу. Последица опасне игре са хипотекарним кредитима  била је слом  поверилачко – дужничких односа и затварање великог броја банака које су непосредно или посредно биле укључене у наведене активности. Како то бива у капитализму, испреплетана мрежа банака, клијената, фондова и осигуравајућих установа условила је да се број погођених сломом тржишта хипотекарних кредита муњевито повећавао из дана у дан у обиму и нивоу раширености заразе. Другим речима, локални немар прерастао је у светску кризу.

После бројних банака које су отишле под стечај или су угашене, криза се пренела на привреду. Пред владама развијених западних земаља се надвила претња да ће многе фирме бити затворене, те да ће то довести до пораста броја незапослених, што ће опет изазвати друштвене немире. Искуства из велике економске депресија из тридесетих година прошлог века која је допринела паду светске трговине, масовној незапослености, распаду привреда и успону екстремистичких политичких формација, као и страх власти од синергетског потенцијала социјалног незадовољства, нагнали су државу да под хитно предузме мере предупређења кризе која се захуктава. Један од одговора европских влада била је куповина акција у домаћим банкама и предузећима са великим бројем запослених како би се, с једне стране, за почетак стабилизовало стање на тржишту кроз уношење поузданости код улагача да држава неће остати по страни у тренутним околностима, и, с друге стране, онемогућио или бар за кратко одложио талас отпуштања радника.

У том смислу, Немачка се по први пут након Другог светског рата спрема да изврши национализацију једне приватне банке, а Француска и Италија обећавају помоћ својим аутомобилским гигантима. Нарочито су намере француске владе да очува социјални мир кроз помоћ Рено – Цитроену изазвале бес Чешке и Словачке у којима су постројења овог француског произвођача аутомобила. Наиме, француски председник Н. Саркози је условио помоћ Рено – Цитроену од око 6 милијарди евра задржавањем пуне запослености у фабрикама широм Француске, што значи да ова француска фирма треба да затегне каиш на другом месту – у Чешкој и Словачкој.

Но, капитал се сели упркос покушајима политичара да предупреде његов неспутани ток доношењем популистичких мера, а тржишта су потребна за даљу експанзију привредне и финансијске активности. Недавно је објављена вест како је Кина истиснула Јапан са другом места највећих америчких поверилаца. САД дугују кинеским банкама око 3 трилиона (3 000 милијарди) долара. Истовремено, америчка администрација наставља да “упумпава“ новац у посрнуле фирме и банке. Иако се Обама и даље не одлучује за национализацију привредних и финансијских структура следећи стратегију издашног давања помоћи без стицања државног удела у пословању ових субјеката, многи амерички економисти сматрају да је питање времена када ће посегнути за овим методом и тако постати први амерички председник који је спровео национализацију у дело.

Са друге стране, Обама можда стекне титулу која је највише омражена код присталица неолибералне идеологије. Доношење закона у Конгресу којим се потрошачи подстичу на куповину америчких производа изазвало је негодовање чланица СТО које су завапиле да САД уводе протекционизам. Док Џозеф Бајден, потпредседник САД, истиче да не види ништа лоше у томе да се амерички потрошачи позивају да помогну домаћу индустрију, а Барак Обама слеже раменима како формулација у закону није баш срећна, многи се питају да ли се амерички хегемон повлачи у себе и напушта досадашње начело слободне трговине. Антиглобалисти и левичари ликују да је ово ознака краја једне идеологије и призивају скори нестанак експлоататорске машинерије капитализма, а неолиберали се забринуто питају да ли Обама, који је изјавио да му је узор Абрахам Линколн, намерава да крене стопама свог славног претходника и уведе царине од 40%.

Теорија хегемонске стабилности, која је настала као производ либерално – меркантилистичког размишљања о понашању надмоћног актера – хегемона у међународном систему, подвлачи да начело слободне трговине подразумева средство за доминацију националне привреде хегемона и наметање глобалних правила и институција осталим актерима. Слободна трговина, заснована на формули о “хармонији интереса“, заправо не доноси добробит свима, већ омогућује хегемону да освајањем страних тржишта, сопствену развијену привреду подвргне такмичењу са неконкурентним страним предузећима. Једном када се докопају тржишта, хегемонова чељад пуштају своје пипке на домаће произвођаче гушећи их јевтином технологијом и повољним ценама производа и услуга. Резултат је умирање домаћих предузећа услед немогућности да се одупру неравноправној конкуренцији стране компаније. Чињеница је да израстање САД и Немачке у привредне гиганте током 19. века прате изузетно високе царине и заштићена домаћа производња, јер у супротном не би могле да се такмиче са британском привредом. Слично, након завршетка Другог светског рата, обим произведених роба и услуга током једне године у САД износио је преко 50% светског БДП. То је омогућило развој идеологије о слободној трговини и наметање либералних правила у ММФ – у и ГАТТ – у (касније СТО).

Но, по овој теорији, хегемон не држи заувек отворена врата протоку капитала. Будући да се временом његова политичка и економска моћ круне, хегемон постаје све мање отпоран на екстерне привредне шокове и његова привреда постаје рањива у конкуренцији са другим субјектима. Да би заштитио своју пољуљану позицију и онемогућио слом сопствене привреде, хегемон се одриче начела слободне трговине и сарадње у мултилатералним финансијским институцијама повлачећи се у себе и постављајући зид према другима.

Да ли нас очекује самоиспуњујуће пророчанство или је реч само о одговору на тренутну слабост показаће време.

М.П.

Влада Киргистана је донела одлуку да се затвори америчка ваздухопловна база Манас која се налази на северу ове централноазијске државе. Једнострани акт киргиске владе званично је објављен прошле недеље, док се нова америчка администрација труди свим снагама да консолидује своје редове у Авганистану и наговори европске савезнике на више ангажовања у овој трусној области. Иако је вест примљена са изненађењем од вашингтонских званичника, реакције републиканаца и демократа биле су генерално прилично млаке. Из Беле куће стигло је званично обавештење да нису информисани о поменутој одлуци власти Киргистана. Из кругова познавалаца политичких прилика у Централној Азији тврди се да Русија стоји иза последње одлуке киргиске владе. Званичници Русије пак демантују овакве наводе.

Ипак, индиција о укључености званичне Москве у наведена дешавања није нелогична. Наиме, председник Киргистана, Бакијев, је недавно био у посети Москви где је његовој земљи одобрен кредит од 2 милијарде долара уз краткотрајну помоћ од 150 милиона долара. У времену финансијске кризе Русија одобрава кредит Киргистану упркос сопственим привредним тешкоћама и нараслим социјалним проблемима. Руска “шаргарепа“ Киргистану долази у тренутку када је америчка војска у озбиљним тешкоћама на ратишту у Авганистану и покушава да се избори са свакодневним нападима талибана. Затварањем базе Манас задаје се ударац ефикасном снабдевању америчких снага и нагони се администрација Сједињених држава да тражи алтернативне путеве. Једна од опција је пакистанска лука Гуандар која, међутим, има неразвијену инфраструктуру будући да су Американци давали предност другим путевима. Друга могућност је да се настави снабдевање из Пакистана али с обзиром на заоштравање сукоба на северу те земље као и опасност путева који воде према Авганистану тешко је да ће заживети. Трећа могућност је да се успостави рута од Русије, преко Азербејџана, даље на исток што би за последицу имало чвршћу контролу Русије над развијањем ситуације у околном Авганистану и омогућило Москви да значајно утиче на ток ствари у Централној Азији и на Блиском Истоку.

Утицај на одлуку о затварању америчке војне базе није без везе са нараслим руским апетитима. Након руско-грузијског рата у августу прошле године и проглашења Абхазије и Јужне Осетије за независне државе отворено је испољена тежња Москве да поврати своје сфере утицаја у некадашњим совјетским републикама. Руски блицкриг је показатељ да се један важан играч враћа на светску позорницу после читаве деценије играња споредне улоге. У ствари, у поменутом сукобу Русија је добро одиграла улогу коју је требало да режира Грузија под присмотром свог већег ортака. Грузијска војна моћ је сломљена а њен суверенитет озбиљно доведен у питање, Украјини је упућена порука да припази на понашање и одустане од кокетирања са уласком у НАТО,  централноазијским државама (Казахстану, Туркменистану, Киргистану, Узбекистану и Таџикистану) је поручено да не покушавају да свирају по нотама које ће бити протумачене као претња националним интресима Москве.

По мишљењу председника Института за Централну Азију и Кавказ, С.Ф Стара (S.F.Starr), Русија покушава да поврати искључиву сферу утицаја у Централној Азији и Кавказу. Он истиче да Русија покушава да стави до знања свим заинтересованим странам у региону да неће дозволити да се њени интереси игноришу и то јасно ставља до знања Американцима. Но, Стар сматра да руски потези дугорочно гледано нису усмерени против интереса САД, већ пре свега Кине, која има и економске али и политичко-безбедносне интересе у региону Централне Азије.

“ Забрињавајућа ствар коју смо видели у протеклим месецима је јасан показатељ да Русија жели да прошири свој концепт сфере утицаја тако да укључи Авганистан. А ово (затварање америчке базе Манас-прим. аут.) је очигледан потез у том смеру“.

Индикатор одлучније руске политике у постављању некадашњих совјестких република под сопствени безбедносни кишобран су недавно формиране Колективне снаге оперативног деловања. У питању је успостављање колективне одбране држава чланица које су под сенком најмоћније стране-Русије. Главни финансијер ће бити Русија. На састанку Организације договора о колективној безбедности (основана 1992. године, а чланице су, поред Русије, Белорусија, Јерменија, Казахстан, Киргизија, Таџикистан и Узбекистан у Москви, где је донета одлука о формирању ових снага, истовремено је објављена спремност Русије да обезбеди финансијску помоћ државама-чланицама.

Руске амбиције и будући потези у региону ће вероватно утицати на појаву три тенденције: отопљавање односа између Вашингтона и Техерана како би се сузбио све јачи руски утицај на збивања у Централној Азији и на Кавказу, спремност Вашингтона на преговоре са Русима и већа опредељеност за попуштања у појединим питањима и растућа забринутост Кине због руског продорног наступа према подручју осетљивости за кинеске интересе и безбедност (трусно подручје Синкјанга).

М.П.

Сваког фебруара у Минхену се одржава светска конференција о безбедности која окупља неколико стотина шефова држава или влада. Овогодишња конференција о безбедности, ако је судити по говору потпредседника САД Џозефа Бајдена (Joseph Biden) у Минхену, биће запамћена по новом спољнополитичком приступу САД у решавању глобалних питања. Неоконзервативни приступ, који подразумева америчко једнострано деловање у спољним пословима и слаб интезитет мултилатералне сарадње са савезницима (читај: Европљанима и Јапаном) уз позивање на наглашено популистичку реторику “обрачуна са осовином зла“, одбачен је од нове америчке администрације.

Уместо отворених претњи Ирану да ће бити још строже санкционисан уколико настави са радом на сопственом нуклеарном програму, које су били постале уобичајена појава у време Бушове владе, сада са друге стране Атлантика допиру тонови који позивају на преговоре између две земље. Званични Вашингтон нуди “шаргарепу“ Техерану ако пристане на сарадњу, односно, држи “батину“ ако настави да чини оно што се не свиђа “Ујка Сему“:

“Разговараћемо са Ираном и понудити му веома јасан избор: наставите са тренутном политиком и очекујте притисак и изолацију; напустите нелегални нуклеарни програм и подршку тероризму и добићете значајне подстицаје“.(Бајден)

Иако не стижу одговори иранских званичника на Бајденову понуду, изгледа да ће овај потез Васшингтона бити протумачен пре као израз немоћи због невоља са којима се САД суочавају на ратишту у Авганистану и Пакистану, него као озбиљна понуда. У прилог томе говори и податак да се активности на остварењу нуклеарног програма одвијају несмањеном брзином, а сведоци смо и лансирања првог иранског сателита у орбиту који се засигурно неће користити искључиво у цивилне сврхе. Осим тога, укљученост руских предузећа у одржавање реактора као и потенцијална ангажованост у будућим пројектима на развоју иранског нуклеарног програма, не пружају утисак о изолованости Техерана.

Нове смернице америчке спољне политике обухватају и промену односа са Русијом. Обамина администрација је вољна да преговара о питањима која су довела у ћорсокак америчко-руске односе: пре свега, план о постављању ракетног штита у Пољској и радара у Чешкој, сарадња у случају Ирана и Северне Кореје, питање отцепљених покрајина у Грузији које је Москва летос признала за независне државе, односи НАТО са Русијом, споразуми о контроли наоружања и др. Високи званичници САД, потпредседник Бајден и саветник за националну безбедност председника САД, Џејмс Џонс (James Jones), истакли су у разговору са изаслаником руског председника на Минхенској конференцији, Сергејем Ивановим, да је нова америчка администрација не само спремна за сарадњу и консултације са руском владом у случају горућих глобалних безбедносних питања, већ да је спремна на уступке у погледу антиракетног штита.

“ Заинтересовани смо за сагледавање сваког дела наше спољне политике. Тренутно вршимо разматрање главних циљева политике. Ракетни штит је једна од политика која се разматра. Консултоваћемо се са нашим пријатељима и савезницима и поновно је размотрити“. (Џонс)

“Последњих година је виђен опасан заокрет у односима између Русије и нашег (НАТО) савеза. Време је да притиснемо reset дугме и поново размотримо многе области у којима можемо и треба да радимо заједно“. (Бајден)

У погледу европских савезника САД ће, чини се, заузети сличан став који је имала Бушова администрација у погледу њиховог ангажовања у Авганистану. Обама и његови сарадници планирају да се број војника у овој трусној области повећа за 30 000 хиљада, при чему се од европских држава очекује повећање њихових војних снага и већа укљученост у војне сукобе. Меркелова и Саркози не могу бити задовољни посебно јер се медени месец са Обамом завршио пре него што је и почео: на конференцији у Минхену Бајден је пренео јасну поруку да од савезника очекује “крв, зној и сузе“. Уместо изградње школа за авганистанску децу, америчка администрација очекује да европски савезници прихвате део терета на себе најпре тиме што ће послати нове војне контигенте на ратиште.

Међутим постоји и једна добра вест за Европљане: по речима Бајдена, САД ће их сада више слушати и питати чешће за њихово мишљење. Лоша вест је међутим да ће САД тражити да се поред њиховог властитог појачаног деловања и Европљани знатно више ангажују.

М.П.

Људско мишљење изражава  тежњу да сазнање обухвати, организује и одреди. Човек сагледава свој положај и односе са другима на основу узрочно-последичних веза које му омогућују да, изградњом сређених облика, пронађе своју улогу и смисао у понекад збуњујућем окружењу. Деловање треба да служи сврси како би свако осетио прижељкивани смисао а потом и да отклони страх од непознатог, безобличеног и хаотичног. Проблем је у нашој жељи да увек нађемо ред у нереду, објашњење у необјашњивом и везу у неразмрсивом или испрекиданом. У ту сврху су настали бројеви, слова, организације и други путокази који треба да нам олакшају свакодневно саплитање и (само)повређивање.

У старим изворима су записане Хераклитове речи које говоре о космосу као хрпи насумице просутог камења, а позната је и његова изрека да је “овај свет (…) вечно жива ватра која се с мером гаси и с мером пали“. Насупрот томе људи су увек покушавали да наметну рационално поимање онога што их окружује лупајући главу око тога да ли проистичемо из једног или мноштва и да ли је могуће израчунати однос између чинилаца, као да је овај свет саздан на једначини са једном или више непознатих.

У међународној политици је такав облик рационализације изведен стварањем дебате о анархији и/или хијерархији као стањима односа између држава. Као што је познато, анархија је стање безвлашћа, мада не нужно и хаоса, док је хијерархија у вези са уређеним, стабилним и предвидивим односом између виших и нижих елемената једне структуре. Анархија подразумева непредвидиво и промењиво стање које одликује непостојање централног ауторитета који би одређивао правила понашања и кажњавао непослушне актере. Хијерерхија познаје јасна правила и положај свих у игри и по дефиницији представља синоним за одређеност и трајност. Другим речима, анархија је интеракција између припадника луднице (не рачунајући особље), а хијерархија је добро изведена представа у позоришту.

Реалисти сматрају анархију сталном одликом свих постојећих система односа између држава без обзира на простор и време или културно-цивилизацијски образац. Разлог за хроничне кризе у међународним пословима, избијање ратова и сурово понашање великих према малима по њима треба наћи у свеприсутној анархији. На тај начин објашњавају обликовање европског односа равнотеже снага и разлоге зашто су ратови вековима харали овим континентом. Тако, ако се осврнемо на историју Европе примећујемо да је анархија оставила ровита правила међународног права која номинално обезбеђују суверену једнакост свима, велику нестабилност у односима праћену честим ратовима, пуно амбициозних војсковођа у намери да створе општу превласт, али ни једног успешног и непостојање макар централне државе ако не власти која изазива страхопоштовање других. Другим речима Европа у свом историјском искуству носи неколико својстава: начело суверености, нестабилност и непостојање стожерне државе. Посматрајмо зато ЕУ као настојање да се пређе са нивоа анархије на ниво хијерархије, односно, као измореност ратовима и свест о непрестаном повећању слабости услед непрекидних исцрпљивања.

Азија је, упркос теоретском уопштавању припадника реалистичког приступа, арена сасвим друге природе. Међудржавни односи су засновани на постојању прећутно утврђених статуса који уређују стабилну пирамиду права и обавеза. Не без разлога је Кина током историје себе ословљавала (а други све до 20. века то нису доводили у питање) као “средишње царство“. Хијерархија са Кином, тачније њеним царом на врху, означавала је јединог суверена у азијском систему коме су остали плаћали данак и тражили инвеституру, а за узврат су задржавали право да воде своје унутрашње послове, одржавају трговину и комуникацију и воде ратове или склапају мир. На основу историјских извора из 16. века описује се поступак увођења у посед јапанског владаоца и његов однос покорности према кинеском цару уз обавезу плаћања пореза. Једино онај ко би се оглушио о правила која диктира најјачи или довео у питање његово право да ствара и намеће услове игре кажњавао би се војном експедицијом. На основу овога закључујемо две разлике у односу на европски однос снага: прво, постојање јасне структуре моћи са државама различитог реда и друго, предвидивост и стабилност у односима између њих. Но, битна разлика у односу на европско стање међудржавних односа јесте природа сукоба. Наиме, у поређењу са европским ратовима, азијски сукоби нису често избијали, али када су почињали отезали су се по неколико деценија или векова наносећи огромне жртве и разарања. Разлог за ратове и поред стабилне структуре држава садржан је у чињеници да је смењивањем династије у Кини и слабљењем царства настајао вакуум у моћи који се рефлектовао истовремено на положај и понашање осталих актера у систему. Нестајање поретка водило је крвавим обрачунима које је претходна власт чврсто држала под контролом. У таквим тренуцима, ловац је постајао прогоњен а некадашњи послушници значајни изазивачи и превратници. Једна таква “револуција“ се одиграла у периоду 19. века када је ослабљена унутрашњим трзавицама и династичким сукобима Кина од горде империје постала лак плен европских колонијалних сила. Друга револуција носи ознаку “произведено у Азији“ и одиграла се у периоду 1931-1945 када је економски посустала, технолошки заостала и политички издељена и ослабљена Кина постала мета јапанског милитаризма.

Данас се односи у Азији искључиво сагледавају кроз наочари западног погледа на међународне односе при чему становиште реалиста о вечној анархији заузима најважније место. Тврди се да Јапан и Јужна Кореја представљају потенцијално озбиљне уравнотеживаче кинеске моћи и да ће повлачењем САД из региона доћи до поновног наоружања “земље излазећег сунца“. Чак и да постоји таква могућност развоја ситуације у Истичној Азији, заборавља се постојање традиционалних односа хијерархије макар на нивоу свести и историјског сећања. Иако су околности промењене у поређењу са прохујалим вековима, не треба занемарити чињеницу да Кина није више тек нешто више од плена, већ сасвим озбиљан играч који захтева уважавање и прихватање његових националних интереса као релевантних.

М.П.